Аmbasada Republike Srbije u Republici Sloveniji

Obeležavanje Dana sećanja na stradale u NATO agresiji

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić obratio se povodom obeležavanja Dana sećanja na stradale u NATO agresiji.

„Vaša svetosti, poštovani predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine, poštovani predsednici Narodnih skupština Republike Srbije i Republike Srpske, poštovani predsednici vlada Republike Srbije i Republike Srpske, uvaženi ministri obeju vlada, dragi gosti i prijatelji, predstavnici srpskog naroda iz Crne Gore, Severne Makedonije, Hrvatske, hvala vam što smo i večeras svi zajedno i što je srpski duh nesalomiv i nepobediv.

Jedno dete dnevno i malo više od toga. To je ona najteža, namučnija i najbolnija brojka NATO agresije iz 1999. godine. Ubijeno, zaustavljeno, bez ikakve svoje krivice, nikakav greh nisu počinili, bez prava na odbranu, i bez prava na pravdu, bez prava na život.

Niko nikada nije odgovarao za ovaj zločin, zločin veći od zločina. Niko za 2500 ubijenih civila, ali i vojnika i policajaca koji su krivi samo zato što su čuvali, štitili sebe i svoja ognjišta. Niko nikada nije odgovarao za više od 6000 ranjenih.

Objasniti to, ni danas, 22 godine posle agresije, nije moguće, ne postoji, i pored sveg truda, univerzalno opravdanje, nema razloga, nema smisla, a ostala su samo, kao večni greh, imena.

Miljana Milić, petnaest godina,
Vladimir Milić, dvanaest godina,
Miomir Mladenović, četrnaest godina,
Dragan Dimić, tri godine,
Julijana Brudar, deset godina,
Olivera Maksimović, dvanaest godina,
Miroslav Knežević, trinaest godina,
Dajana Pavlović, pet godina,
Stevan Pavlović, osam godina,
Marko Simić, dve godine,
Milica Rakić, tri godine,
Ivan Ivančić, sedam godina,
Marko Ivanović, tri godine...

I tako, osamdeset devet imena, i to ne samo srpskih.

Besmisao pukog ubistva nije birao. Šesnaestoro dece, od dve do sedamnaest godina, iz porodica Ahmetaj i Hasani, ubijeno je u koloni koja se vraćala kući, u Prizren.

To je, u jednom naslovu, na Zapadu, jednostavno objašnjeno kao "tragična greška". Smrt koja je stigla Marka Roglića, Milana Ignjatovića, Gordanu Nikolić, Irenu Mitić, Milicu Stojanović, Bojanu Tošović, Branimira Stanijanovića, našu Sanju Milenković... nije mogla da računa, niti da dobije čak i takvo objašnjenje.

Te smrti nisu, za one koji su ih posejali, bile ni tragične, a još manje greška. To je bio samo izgovor, bedni izgovor.

Bile su namera, bile su jasna odluka, preki sud nad jednom zemljom, nad njenim ljudima, nad njenom decom.

I zato danas nećemo da licitiramo oko imenovanja svega što se, tokom proleća 1999. godine dogodilo. Jer dogodio se zločin, težak i strašan. I dogodila se agresija, ne ni bombardovanje, ni intervencija, ni kampanja, ni operacija. Dogodila se agresija. Napad na suverenu zemlju, bez odluke Ujedinjenih nacija, bez onog dovoljnog razloga koji bi predstavljao napad tadašnje Jugoslavije na neku susednu, ili NATO državu.

Nikoga Srbija odnosno Savezna Republika Jugoslavija tada nije napala. Napali su nas, sa jednim ciljem. Da nas poraze, da nas ubijaju, i na kraju da nam oduzmu deo teritorije.

I koliko god danas analizirali stvari, kako god i koliko god oštri i kritični bili prema sebi, našoj tadašnjoj politici, našem tadašnjem rukovodstvu, jasno je da su Savezna Republika Jugoslavija i Srbija tada ostavljene gotovo bez izbora. Izbor je bio jeziv, ili gubitak teritorije i ljudi sa jedne strane ili potpuni nestanak srpske države, morala, časti, srpskog duha, imena i prezimena. I nismo mogli da ne izgubimo. Devetnaest velikih napalo je jednu malu zemlju, Saveznu Republiku Jugoslaviju. Napali su Srbiju i Crnu Goru. I čak i kad ne govore danas, u jednoj od dve nezavisne zemlje o tome, to su činjenice. A ta mala zemlja, i taj mali narod, svima njima, njih devetnaest velikih i moćnih, održala je čas iz onog najvažnijeg, časti, morala i ljubavi prema slobodi koju jedan narod može da ima.

Da, pravdu, pravdu da ne zaboravimo. Svih tih devetnaest velikih i danas će nemušto govoriti o svom vojničkom uspehu, izbegavati odgovore na pitanja, a zamislite, jedan mali, samo brojčano mali srpski narod, taj mali ali veličanstveni narod, sa tugom, suzom u oku ponosno se priseća svog otpora i borbe protiv devetnaest okrutnih i bahatih.

Izgubili smo mnogo, izgubili smo očeve, braću, supružnike, decu, ali obraz i srpsko srce još su tu, da čuvaju Srbiju koja je večna i neuništiva.

Izgubili smo decu, izgubili smo ljude, izgubili smo kontrolu nad velikim delom teritorije, izgubili smo milijarde zbog uništene infrastrukture i privrede.

I sve što nam je ostalo bilo je telo jedne izmučene, uništene zemlje, zemlje u raspadanju, izmrcvarene, opljačkane, izranavljene, puste, i krive, osuđene za sve što se ne samo devedesetih, nego i tokom čitave istorije, događalo.

Zemlje, koja ni deset godina posle agresije nije imala snage da se uspravi, podigne, i radi bilo šta drugo nego da ćuti, ili da sagne glavu i pokorno se izvinjava, za sve, čak i za svoje mrtve, čak i za svoju ubijenu decu.

Danas, to više nije ta propala, izmučena, razorena, izmrcvarena Srbija.

Danas, to je Srbija, koja je ponovo pronašla i svoju snagu i svoj ponos.

Srbija koja stvari naziva pravim imenom.

Srbija koja je okrenula leđa ratu i porazima, i krenula da radi.

Srbija koja je ustala, stala na svoje noge i dobila svoj glas.

Srbija koju, čak i kad joj ne veruju, slušaju. Koja je sposobna, koja raste, i više nije deo problema. Srbija koja jeste i biće, bar ćemo mi dati sve od sebe, baš ono rešenje koje omogućava čitavom regionu život u miru i razumevanju.

I ta Srbija, danas, kada je u svetu i dalje mnogo više bombi, nego vakcina, u region šalje, ne bombe, već baš te vakcine. Danas je spremna i da ih proizvodi, i za samo nekoliko meseci to ćemo da učinimo, ali ne samo za sebe, već i za druge, za ceo Balkan.

Spremni smo, i hoćemo da pomognemo.

Nismo spremni, i nećemo da ćutimo, niti da budemo, ponovo poniženi.

Pravo na to ne crpimo samo iz žrtava koje smo imali, nego i iz činjenice da smo odavno prestali da gledamo samo druge i tražimo grešku i krivicu samo u njima, a ne ponekad i u sebi.

Pogledali smo se i priznali. I svaki gubitak, i svaki poraz, i svaki zločin koji je neko u naše ime počinio, svaki promašaj i svaku pogrešnu politiku.

I ne radimo više ništa što bi bilo koga moglo da ugrozi.

Radimo, radimo, radimo sve više i rastemo, jačamo sa samo jednim ciljem da budemo najbolji u ekonomiji i obrazovanju, zdravstvu, u kulturi, nauci, sportu...

I hoćemo da budemo bezbedni, na svom. Hoćemo da nam vojska bude mnogo jača nego što je bila te devedeset devete. Da nikada više ne dođemo u situaciju da nam neko ubija decu, ruši zemlju, ili naš narod proteruje.

Hoćemo da ostanemo slobodni, da sami odlučujemo o svojoj sudbini, i da nam niko više ne oduzme sve, a da nam ne da ništa.

A ništa je danas, i to ću da ponavljam koliko god bude potrebno, ideja, nekih velikih, moćnih, ali i onih koji im služe, ideja da nas „Kosovo“ prizna, ne bismo li mi priznali „Kosovo“.

Nije nam potrebno to priznanje. I nećete od Srbije dobiti gaženje ni po našim žrtvama, gaženje po našoj istoriji, gaženje po našoj prošlosti, ali i gaženje po našoj budućnosti. Dobićete odgovor razumnih, i dobrih i odgovornih ljudi. Potreban nam je kompromis. Potrebno nam je ispunjavanje svih onih obaveza koje smo preuzeli i mi i Priština, a samo ih mi ispunili.

I nije to naš kapric. Nije to ni fantazmagorija o nekom srpskom svetu koji hoćemo da stvorimo.

I danas kada nam prete formiranjem Velike Albanije, kada kažu da nema ništa od Zajednice srpskih opština, naše je da budemo mirni, da brinemo o našem narodu na Kosovu i Metohiji, ali da svim tim velikim, moćnim jasno poručimo da nismo slabi kao što smo bili, da ćemo umeti da sačuvamo svoje, ne dirajući ni u šta tuđe. Uostalom, Srbija nije i neće biti šaka zobi za svaku belosvetsku vranu koja bi da je pozoba. I one koji su iskoristili snagu i silu devetnaest bahatih i okrutnih samo molim da nam ne prete. Molim, molim ih, da nam ne prete. Da ne misle da je Srbija slomljena i da neće imati snage da odgovori. Molimo vas, vas molimo, naše albanske komšije, da nam ne pretite. I molimo sve druge, koji su svoju okrutnost prema Srbiji pokazali, da vam u tome ne pomažu. Samo to molimo i ništa više.

A odgovaraćemo pozivima na mir, pozivima na kompromis, i uvek dobrom voljom, jer ne želimo da imamo ponovo decu ubijanu. I ne želimo da tuđa deca ponovo stradaju. Ali ne potcenjujte Srbiju, i ne gledajte Srbiju onakvim očima kao što ste to činili 99. godine.

Srbija danas je mnogo snažnija, mnogo jača. Srbija danas je jedinstvena i ujedinjena, a ne podeljena. Srbija danas ima sve neuporedivo snažnije i bolje nego 99. od ekonomije do naše vojske. I nikada nikome nećemo da pretimo, već samo vas molimo i tražimo da nas poštujete i ništa više.

Mi danas gradimo puteve, koji će da nas povežu, i sa sobom, i sa regionom i sa svetom. I do kraja godine radićemo na osam auto-puteva, na osam vena čitavog Balkana, ne samo Srbije, osam puteva mira i saradnje.

Samo lud čovek bi to menjao za rat, za mrtvu decu, za rušenje i novi gubitak. I da, hoćemo da imamo najbliže odnose sa svima koji su u agresiji na lepu Srbiju učestvovali, oprostili smo odavno, ali ne, i baš nikada nećemo zaboraviti. I ne tražite to od nas. Tog jednog dana, svake godine, podsećaćemo i sebe i vas. Vas devetnaest najmoćnijih, najsnažnijih, najvećih po sili i snazi, ne baš po časti i moralu. Podsećaćemo i vas i nas, baš zato da se nikada ne bi ponovilo. Ne nama, već ni jednom drugom slobodoljubivom narodu na svetu.

I ako imamo neku ponudu, ona danas glasi: spremni smo da od celog Balkana napravimo pobednika, da svako na njemu dobije, sve dok niko ne pokušava da samo Srbi budu gubitnici.

I uopšte nije težak put do toga.

Potrebno je samo da se poštujemo, razumemo i ne pokušavamo jedni druge da ponizimo.

Da ne diramo u ono što je svako najteže i najkrvavije platio. Slobodu. A mi, Srbi, znamo kolika je cena slobode.

U pravo da je imamo, da je čuvamo i da se setimo svih žrtava koje su u nju ugrađene.

A u našu su ugrađena i naši porazi, naši životi i naša deca. I životi naših herojskih pilota, i naših divova sa Košara i Paštrika, i naše dece, nevine, potpuno nevine, a krive samo zato što su živela u Srbiji.

Prevelika je to cena da bismo o njoj ćutali.

Zato što bi to značilo da smo spremni na još jedan poraz, na još jedno poniženje.

A nismo.

I kada svi budu ćutali, mi ćemo da ponavljamo.

Jedno dete dnevno, i malo više od toga. Toliko ste nam ubijali. Tokom agresije koju ni sami niste razumeli zašto ste je provodili.

I ponavljaćemo to, baš da nam se ne bi dogodilo ponovo.

Sa posebnim pijetetom ispunjavamo našu obavezu da odamo počast svim nevinim srpskim žrtvama koje su položile svoj život na oltar otadžbine, kako civilima, tako i našim junačnim vojnicima i policajcima, herojima Košara, Prizrena, Mitrovice.

Danas za nas Srbe, život na Kosovu i Metohiji liči na Put suza (Via Dolorosa), na uspinjanje poslednjim snagama na Golgotu, ali mi ne bismo ni bili Srbi da nismo kadri, i „na strašnom mestu postojati“.

I danas, i večeras mogu da zaključim uz jednu važnu rečenicu. Na tlu Evrope postojala je, a danas snažnija nego ikada, postoji nesalomiva, nepokolobljiva, nepokoriva i nikada pokorena Srbija.

Neka je večna slava svim žrtvama NATO agresije i svi zajedno uskliknimo živela slobodna i ponosna Srbija“, rekao je predsednik Vučić.